Avalski toranj

Najviše radno mesto

Nenad Milošević (35) slobodno može reći da je, do pre neki dan, imao najviše radno mesto u Beogradu. I najpreglednije. To je kabina krana na visini od blizu dvesta metara, koji je bio glavna mašina u gradnji Avalskog tornja. - Do dvadeset metara osećam da sam na visini, a posle, pa sve je isto, kao da radim na zemlji. Bude neprijatno kad podižem više od pet tona, kad dune vetar, a zaljuljani kran obavije gusta magla. Ali mesta za strah nema. Volim rizik, situacije koje nisu rutinske i u tome uživam - priča kranista Nenad. Visinu i adrenalin voleo je još kao dete, pa je umesto gimnazije koju je mahom upisivalo njegovo društvo, upisao građevinsku školu, smer visokogradnje. Maturirao je i otišao u firmu „Trudbenik” kako bi što pre osetio čari zanimanja kraniste. - Kad se jednom odlepiš od zemlje, to ulazi u krv, kao neka droga. Postao sam zavisan od ovog posla. U vojsci sam se opredelio za padobransku jedinicu, položio padobranski ispit i mislim da bi mi bilo dosadno kad bih morao da ostavim svoj posao i spustio se da radim na zemlji - objašnjava svoju strast Nenad Milošević. Iako je radio na visokim zgradama u Rusiji, kabina krana Nenada Miloševića nije išla iznad 120 metara. Međutim, pre dve godine, u firmu „Ratko Mitrović” gde je sada zaposlen Nenad Milošević, dolazi poziv - najveći izazov do tada - za gradilište Avalski toranj. - Kada sam se popeo na 185 metara, srce mi je bilo puno. Osećao sam se kao dete u prodavnici igračaka. Gledao sam oko sebe, ljude na zemlji su mi ličili na tačkice. Mislim da sam do sada jedini imao privilegiju da gledam sa visine Avalskog tornja. Pogled je neverovatan, vidi se pola Šumadije - impresioniran je Milošević. Međutim, posao kraniste nosi veliku odgovornost. Korpu u kojoj su bili armatura, oplata, beton, sa zemlje do najviše tačke dizao je, u proseku, 50 puta dnevno. Radno vreme Nenada Miloševića najčešće je bilo od 7 do 18 sati, sa polučasovnim pauzama za doručak i ručak. Gradilište na Avali radilo je tokom svih godišnjih doba, na temperaturama od minus 15 do plus 40. - Jedno jutro kad sam došao od magle se nije video prst pred okom. Ušao sam u kabinu i, kako se podizala, tako sam sve manje video bilo šta ispod sebe. Okačili su mi betonsku oplatu od pet tona i moj zadatak bio je da je stavim među desetak ljudi koji su trebali da je pričvrste na tornju. Osetio sam veliki rizik, samim tim i odgovornost. U trenutku dok držim tu „betonsku grdosiju”, krajičkom oka sam video na kompjuteru da se vetar pojačava, kran je počeo da se ljulja i pomera oko pola metra. Međutim, mesta strahu i panici nije bilo, znao sam da je to pogubno. Zbog guste magle, skoro naslepo sam vratio oplatu na bezbedno, sačekao da se vetar smiri, a zatim teret postavio na mesto. Taj trenutak ću zauvek pamtiti. Ponosan sam na sebe što sam bio smiren i pribran u tim trenucima - s knedlom u grlu priseća se Milošević tog jesenjeg dana na gradilištu. Iako svakog dana radi na visini većoj od 150 metara, kranista Nenad Milošević nije sujeveran, nema nikakav ritual pre nego što dođe do radnog mesta i veruje jedino u sebe. - Ma, kakvi rituali! Najbitnije je da sam odmoran, spreman za posao i smiren. Ono što se desi na zemlji, to će i na 200 metara iznad nje. Toranj je najlepša stvar koja mi se u životu dogodila. Mislim da ću svaki put kad budem prolazio pored Avalskog tornja, sa ponosom reći: „Ja sam radio na kranu kad se toranj gradio!” - priča Milošević, koji nakon izgradnje tornja očekuje nove izazove u zemlji ili inostranstvu. - Ne biram, samo neka je visoko! - kaže Nenad!